Граво између чекића и наковња
Штиво господина Јовића које упућује на историјску судбину простора који је кроз вријеме добијао различите називе и територијалну распрострањеност, насловљено као Моје Грахово− од Берлина до Дејтона, можемо читати на више начина. Ставови које аутор презентује у уводном дјелу помажу да сагледамо његову визију или списатељски приступ задатој теми. Без покушаја разрјешавања дилема са којима се читалац среће, он нас на један здрав и савремен начин води кроз „познату историју“, на коју можемо да ставимо неколико упитника и узвичника.
Општа историјска сазнања, спорадично спомињање насељених мјеста, имена оних који су их градили, а да иста нису лоцирана нити археолошки истражена, уз чињеницу да сам назив мјеста преузима из доступне литературе, доводи нас на помисао да ћемо у наставку читања имати блиједо и уопштено казивање. Тако је назив општинског средишта преузет из литературе и постојаће документације, а старији и вјеродостојан народни извор занемарен.
Ваља нагласити да нам је историографија понудила подвалу назива Грахово посредством бечке историјске школе. У позадини је стајала експанзионистичка политика на чијем путу су били Срби. Теза им је била да су Срби на тај простор доселили у блиској прошлости, помињући стварне сеобе које су историјски неспорне, као једине, а занемарујући чињеницу да су Срби већ насељавали тај простор много раније и да су припадали домицилном становништву. Занемарујући једну непровјерену и нудећи провјерену историјску чињеницу, успјех је био загарантован.
Јавности није тешко било објаснити да су нови становници носталгично давали имена предјелима који су по изгледу били слични њиховом завичају, па је тако насељено мјесто Арежин
Бријег добило име по црногорском истоименом мјесту Грахово. Подвала је скоро успјела, јер је посредством образовног система и у свим државним установама тај појам ушао у употребу. Једино се од ове пошасти сачувао народ, који школа није искварила.
Они су рођени у Граву, Граво се налази испод брдашца Гравца, а вјетар се и данас зове Гравац. У личним документима и данас стоји да су ти исти рођени у Босанском Грахову, али иду у Гравои дошли су из Грава и утопљавају се одјећом од хладнога Гравца. Није требало дуго чекати да политички противници и поборници бечке историјске школе кажу − вратите се одакле сте дошли, са земљом коју сте донијели на опанцима. Ову сагу, која наноси политичку и сваку другу штету, оназиву општинског средишта, треба послати на сметљиште историје, одакле је и дошла, и путем референдума вратити изворни назив Граво. Придјев „босански“ додат је из исте кухиње како би се територијално заокружио простор у границама Босанскохерцеговачког пашалука и како би се њиме могло управљати из Сарајева, истовремено занемарујући жељу народа који је ту стољећима живио са топонимима једнаке старости, преплетен рођачким и судбинским везама са Ликом и Далмацијом, да сетериторијално обједини и политички артикулише.
Анексија Босне и Херцеговине и Велики рат били су потврда намјера. Без жеље да изриче категоријалне судове, аутор се опредијелио да се ослања на доступне изворе и оставља простор различитим профилима струке да продубе историјску спознају како би без оптерећења освјетљавали таму и уносили свјетлост у просторе историјске збиље.
Он је са објема ногама на земљи у опису догађаја Црнопоточке буне. Извор му је текст Владимира Красића, учитеља и историчара, који је настао 1877. године и одише свјежином и обиљем фактографских података који отклањају сваку сумњу у евентуалну епскоприповједачку форму и у којима се глорификује јунаштво и описују наднаравни догађаји. Сазнајемо о мотивима и организацији устаника, али оно што пада у очи јесте комуникација устаника посредством писаних порука. Наравно да је историјски аспект овог штива доминантан, али остаје питање колико је устаника било писмених, када су поруке посредством курира слали својим саборцима, кад су исте биле прочитане и најчешће дат писмени одговор.
Писане су декларације и други политички акти по зрелости и политичкој садржини, гдје би им могли завидјети и данашњи састављачи, и упућиване на адресе свјетских центара моћи.
По свему, устаници су имали процјену слабости и краја Османског царства и нису буну подигли само због турских зулумћара, него су имали пуну политичку зрелост за политичко рјешење као трајно рјешење Срба тога простора. Основали су Народну скупштину у Тишковцу 1877. године, формирали Владу, упутили у свијет писма и емисаре. Намјере нису скривали, уједињење са Србијом и ослонац на Русију били су њихов циљ.
Нажалост, велике силе су, задовољавајући своје интересе, занемариле политичка хтијења, правдољубивост и ослободилачке тежње западних Срба, те Босанскохерцеговачки пашалук дале на управљање Аустроугарској монархији. Један окупатор замијењен је другим.
Да се пламен слободе није гасио и да су црнопоточки устаници и њихови потомци наставили борбу за слободу прилагођавајући је новонасталим околностима, потврђује припадник „Младе Босне“ Гаврило Принцип, који је 28. јуна 1914. године извршио атентат на престолонасљедника Франца Фердинанда, којем аутор с разлогом посвећује пажњу. Био је то повод Аустрији да нападне Србију, коју је оптужила за атентат, што је означило почетак Великог рата. Војноспособни Грављани мобилисани су у војску Аустроугарске монархије и упућени на фронт према Србији и Црној Гори, а касније према Русији. Услиједиле су масовне предаје Србима, Црногорцима, Русима и прелазак читавих јединица на страну противника. Слободарска панславистичка идеја оживјела је у јеку ратних дешавања. Војне власти су преостали дио Срба војника прекомандовали на Италијански фронт. Општа пометња завладала је народом. Породице су изгубиле сваку везу сасвојима. Како је рат одмицао, ширила се патриотска прича како сви родољубиви и војноспособни треба добровољно да се прикључе српској војсци и да докрајче мрску жуту монархију. Један дио се прикључио руској бољшевичкој револуцији. Велики број је стао у ред са онима који су у незаустављивом јуришу на Солунском фронту пресудно допринијели стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Књига би била потпунија да су аутору стајали на располагању подаци о жртвама, онда бисмо видјели које су биле размјере страдања за туђи рачун. Истраживачима је остављена обавеза да ову празнину попуне. Број војника чије су кости остале на бојиштима требало би утврдити поштујући методологију која је уобичајена у евидентирању жртава. Новонастала државна творевина била је привид остварења слободарског сна Грављана. Коначно су се нашли у једној држави, остваривши сан црнопоточких устаника који су изнијели у Декларацији. Мир је дошао, али живот је текао у оскудици. Прехрањивање становништва било је главна брига, многи су морали напуштати своје многочлане фамилије и одлазити у свијет тражећи боље мјесто за живот, а поједини солунски добровољци добијали су имања по Македонији, Косову, Војводини. Демократски вишепартијски систем постепено је заоштравао идеолошку разлику и временом дијелио народ на „за“ и „против“ неке политичке опције. Странчарење је било преокупација већине становништва и створена је нека врста повољне климе да КПЈ искористи народни устанак организован против погрома усташа над Србима и да створи нову идеолошку основу подјела у народу са дугорочним посљедицама.
Аутор овом периоду није посвећивао посебну пажњу, упућујући читаоца на већ објављену литературу (Босанско Грахово у НОБ-у), али је истакао да је број жртава био 1162, од чега 1117 Срба, при томе не наводећи околности страдања из којих бисмо могли сазнати колики је број страдао на националној основи, а колики на идеолошкој.
Крај Другог свјетског рата Грављани су дочекали са надом у боље сутра. Понуђена им је идилична слика партизанских комесара о напретку и животу у бескласном комунистичком друштву. Омладина је повјеровала, старији су сумњичаво вртјели главом. Једни и други, свикли на тегобан живот, били су задовољни што се сачувала држава са именом Југославија.
Једнопартијски систем са крилатицом братства и јединства гурнуо је под тепих злочине и неправду тек завршеног рата, на коју су Грављани нарочито осјетљиви. Масовно образовање и индустријализација дјелимично су задовољили егзистенцијалне потребе становништва, али је наглашено недостајало присуство цркве, и даље је постојала невидљива подјела на партизане и четнике.
Невидљива рука повукла је административне границе република линијама додира бивших царевина без воље оних који су ту живјели и ко зна по који пут располовила биће народа које је спајао исти сан и иста историјска судбина. Политичком гимнастиком, објашњено је да административна граница није граница раздвајања, а да је име новостворене државе вјечно.
Заблуда је трајала до смрти великог вође, потом се земља почела распадати, а на мекане и безначајне административне границе дошли су непријатељски настројени униформисани људи, поставили минска поља, прогласили независност државе, добивши признање од својих политичких ментора. Тако је освануо нови дан понављања историје. Грављани су поново оживјели сан црнопоточких устаника. Створена је Република Српска Крајина.
Политички прваци Републике Српске и братске Републике Српске Крајине имали су заједнички циљ – живјети у једној држави. Идеолошке разлике из претходног рата су изблиједјеле, ублажиле се, скоро нестале. Синови и унуци оних који су били у претходном рату и живјели у увјерењу да су остварили политички сан, морали су опет ставити пушку на раме, стати у исти строј, у поновно освајање слободе.
Као непосредни актер догађаја, аутор је овдје свој на своме. Језиком искусног хроничара, у којем се примјећује дар врсног приповједача, каквих није мало у нашем крају, оживљава нам блиску прошлост, на начин да догађаје који су били значајни за политичка одлучивања, или пак догађаје са терена, повезује историјским изазовима са суздржаношћу да даје судове о њиховом значају. Има потребу да своју упитаност остави без одговора и да је истовремено понуди на оцјену читаоцима и провјери времена. Суздржан је у прозивању оних који би могли бити означени у давању гласне или прећутне сагласности да се тај дио српске територије понуди на намиривање односа 51% : 49%. Запажено је да је у политичком вокабулару наших челника скоро годину дана прије егзодуса употребљаван термин „Висока Крајина“.
Након егзодуса, кованица „Висока Крајина“ нестала је из политичког рјечника. Очигледно је да се ради о шифрованом термину за једнократну употребу са трагичним посљедицама.
Аутор прати Грављане на њиховој голготи, записује страдања и наде, пребројава их, записује повратнике и описује посље-ратне недаће. Наговјештава нове текстове о посљератном Граву и Грављанима. На крају књиге пописане су жртве као крунски доказ историјске збиље у којој су између чекића и наковња, односно слободе и тираније, своје животе положили најбољи међу нама, сањајући остварење слободарских идеала својих предака.
Књига је драгоцјена, поучна, отима од заборава, буди наду, учвршћује вјеру да није све изгубљено. Својим насловом Моје Грахово − од Берлина до Дејтона показује да су о нама одлучивали велики, задовољавајући своје интересе, те да смо прошли голготу страдања, да се историја понавља, али да се слободарски пламен никада није гасио.
Задовољство ми је предложити издавачу да понуђени текст угледа свјетлост дана.
Бања Лука, јун 2020. године.
Никола Галић - професор историје умјетности
120 година ратовања и борбе за слободу и част
Одважио се Радован Јовић да напише ову књигу. Настала је у правом тренутку, када се обиљежава 100 година од почетка Великог рата. Пошто је Граховљак и учесник Отаџбинског рата 1992−1995. године, то је морао урадити и исказати љубав према завичају и велико поштовање према прецима и својим саборцима. Књига обухвата дуг период, од преко 120 година српског ратовања и борбе за слободу и част. Аутор је успјешно користио историјске изворе, историјску литературу, разне податке и своје ратно учешће да уради добро дјело. Вријеме које оно обухвата било је бурно, испуњено ратовима, политичким заокретима и превратима, тим је писање било отежано. Никога није штедио, ништа није пресуђивао, оставио је то читаоцима ове књиге. Без икаквих тенденција представио је и своје Граховљаке, Једноставни су! Увијек су ратовали за слободу и част. Њихово животно правило је живјети свој на своме и увијек су ратовали на српској територији. За њих, онај ко се не бори, тога је душа одмах изгубљена. Доста је живио ко се борио и умро као слободан човјек. Босанским устанком и балканским ратовима Срби су завршили са вишевјековним турским ропством. У додиру са западним народима (германским, протестантским), очекивали су да ће бити примљени у слободну заједницу европских народа и почети изграђивати напредан и срећан живот. Од тога ништа не би. Тече најтеже вријеме, најтежи вијек у историји српског народа, нова три рата. Граховљаци су учествовали у свим српским војскама. Храбро су се борили, гинули, убијани су у логорима, казаматима и затворима, трпјели су геноцид над српским народом. Зато је ова књига својеврсно опијело за све погинуле и уморене Граховљаке. Грахово је изњедрило Гаврила Принципа, малољетника који је кренуо да осваја слободу. Уморен је у Терезину. Личност Принципова, већ сто година, служи за нападе свих противника српског народа. Откривањем споменика Принципу у Београду дат је одговор да за српски народ изнад СЛОБОДЕ не постоји ништа.
Мирни периоди, у обје Југославије, били су изузетно тешки. Скоро код свих политичких и владајућих структура Грахово је служило за поткусуривање, увијек је заборављано. Посебно је то било изражено у вријеме Брозове диктатуре. Граховљаци су били изложени економским и политичим притисцима и монтираним процесима. Из ратова су се враћали на своја згаришта и имали су снаге за нове животне почетке. Грахово је сврстано у ред најнеразвијенијих општина на просторима Југославије. У оваквим условима, одлазак из Грахова, што даље, био је једини спас. Одлукама Дејтонског споразума, Грахово је припало Федерацији БиХ. Око 3000 углавном старих особа вратило се на своја згаришта. Још увијек их много носи црне хаљине и мараме. Живе у једној од најнеразвијенијих општина Западног Балкана. Немају помоћи ниоткуда, немају снаге за нови почетак. Ни небо им више јауке не прима. Зато је ова књига позив свим Граховљацима у расијању, од Сиднеја до Ванкувера, да дођу на родну груду. У супротном, Граховско поље може убрзо постати поље јаука и гробља. Ова књига има и универзалну поруку. Владари свијета, престаните са насилним прекајањем свијета − свијет треба поправљати.
Бања Лука, јун 2020. године.
Милош Станишић - професор историје